Mi smo stalno bili u prilici da govorimo o tradiciji, tradicionalnim doktrinama ili konceptima, čak i o tradicionalnim jezicima, i to je zaista neizbežno kada pokušavamo da objasnimo osnovne karakteristike istočnog pogleda na svet u svim njegovim oblicima – ali, šta je tačno tradicija? Da bismo otklonili jedan mogući nesporazum, reći ćemo na samom početku da ne uzimamo reč „tradicija“ u ograničenom smislu koji joj ponekad daje zapadna religiozna misao, u slučajevima kada suprostavljaju „tradiciju“ pisanoj reči, koristeći prvi od ova dva termina isključivo za nešto što je predmet usmene predaje. Naprotiv, za nas tradicija, uzeta u mnogo širem smislu, može biti pisana kao i usmena, mada ona najčešće, ako ne i uvek, izvorno jeste usmena. Međutim, u sadašnjem stanju stvari, tradicija, bilo da je u religioznoj ili nekoj drugoj formi, svuda se sastoji od dve komplementarne grane, pisane i usmene, i mi se ne ustručavamo da govorimo o „tradicionalnim spisima“, što bi očigledno bilo kontradiktorno kada bi posmatrali reč „tradicija“ samo u njenom užem značenju; pored toga, etimološki, tradicija jednostavno znači „ono što se prenosi“, na ovaj ili onaj način. Pored toga, neophodno je u okvire tradicije uključiti, kao sekundarne i izvedene elemente koji su u svakom slučaju ipak važni za formiranje potpunije slike, čitav niz institucija raznih vrsta koje nalaze svoja načela u samoj tradicionalnoj doktrini.
Gledajući na ovaj način, tradicija se može pojaviti u obliku koji se ne razlikuje od same civilizacije, koja se prema nekim sociolozima sastoji od „celog skupa tehnika, institucija i verovanja zajedničkih nekoj grupi ljudi u toku određenog vremena“[1], ali se postavlja pitanje koliko je ova definicija uopšte tačna? Suštinski, mi ne mislimo da se civilizacija može uopšteno opisati definicijom ove vrste, koja će uvek biti ili suviše sveobuhvatna ili previše uska u nekim aspektima, pri čemu postoji rizik da će elementi zajednički za sve civilizacije biti izostavljeni ili će biti uključeni elementi koji pripadaju samo određenim civilizacijama. Prethodna definicija tako ne uzima u obzir suštinski intelektualni element koji možemo pronaći u svakoj civilizaciji, jer je to nešto što se ne može uklopiti u kategoriju poznatu kao „tehnike“, koje, kako nam kažu, obuhvataju „one vrste praksi koje su specijalno razvijene da izmene fizičko okruženje“. S druge strane, kada sociolozi govore o „verovanjima“, i čak dodaju da se ova reč mora „uzeti u svom uobičajenom smislu“, oni pod tim misle na nešto što jasno pretpostavlja prisustvo religioznog pogleda na svet, koje je ograničeno samo na određene civilizacije i ne može se naći u drugim civilizacijama.[2] Kako bismo izbegli sve poteškoće ove vrste, u početku smo se zadovoljili time da jednostavno opišemo civilizaciju kao proizvod i izraz određenog mentalnog pogleda na svet zajedničkog za manje ili više rasprostranjenu grupu ljudi, što nam je omogućilo da svaki konkretan slučaj posebno tretiramo što se tiče tačnog utvrđivanja njegovih sastavnih delova.
Kako god bilo, ostaje i dalje tačno, da je što se tiče Istoka, identifikacija tradicije sa celom civilizacijom suštinski opravdana. Svaka istočna civilizacija, ako se gleda u celini, može da se posmatra kao suštinski tradicionalna… Što se tiče zapadne civilizacije, pokazali smo da je, naprotiv, lišena ikakvog tradicionalnog karaktera, sa izuzetkom religioznog elementa, koji je jedini zadržao takav karakter. Društvene institucije, da bi ih uopšte smatrali tradicionalnim, moraju biti suštinski delotvorno vezane s doktrinom koja je po sebi tradicionalna, bilo da je metafizička, religiozna ili bilo koje druge zamislive vrste. Drugim rečima, tradicionalne su one instucije koje nalaze konačno opravdanje u svojoj manje ili više direktnoj, ali uvek namernoj i svesnoj zavisnosti od doktrine koja je, što se tiče njene suštinske prirode, u svakom slučaju intelektualne naravi; ali ta intelektualnost može da se pronađe ili u čistom stanju u kom je predmet posve metafizička doktrina, ili može da se nađe pomešana sa ostalim heterogenim elementima, kao u slučaju religioznih ili drugih načina koji su tradicionalne doktrine u stanju da preuzmu.
U islamu se tradicija ispoljava u dva različita aspekta, od kojih je jedan religijski – on predstavlja osnovu od koje društvene institucije zavise – dok je drugi aspekt, koji je čisto istočnjački, u potpunosti metafizički. U određenoj meri može se reći da je nešto slično postojalo u srednjovekovnoj Evropi u slučaju sholastičke doktrine, u kojoj se, čak, arapski uticaj osećao u većoj meri; ali, kako ne bismo proširili analogiju predaleko treba dodati da metafizika nikada nije bila dovoljno jasno razlikovana od teologije, to jest od njene posebne primene na religiozni način mišljenja. Štaviše, izvorno metafizički deo koji može da se nađe u njoj je nepotpun i ostaje podložan izvesnim ograničenjima koja su, izgleda, svojstvena celoj zapadnoj intelektualnosti; nesumnjivo ove dve nesavršenosti treba posmatrati kao rezultat dvojnog nasleđa jevrejskog i grčkog mentaliteta.
U Indiji postoji prisustvo tradicije koja je čisto metafizička u svojoj suštini; uz nju su vezana, kao mnogobrojna zavisna proširenja, raznolika primenjena područja do kojih ona dovodi, bilo u nekim sekundarnim granama same doktrine, poput onih koje se odnose na kosmologiju, bilo u društvenom poretku, koji je, štaviše, strože uređen analognom korespondencijom koja povezuje kosmičku egzistenciju i ljudsku egzistenciju. Činjenica koja se u indijskoj tradiciji mnogo jasnije ispoljava nego u islamskoj tradiciji, pre svega zbog odsustva religijskog pogleda na svet i određenih dodatnih intelektualnih elemenata koje religija nužno podrazumeva, jeste potpuna podređenost različitih posebnih poredaka u odnosu na metafiziku, to jest njihova podređenost području univerzalnih principa.
U Kini postoji oštra podela između metafizičke tradicije sa jedne strane i društvene tradicije sa druge strane, koje mogu na prvi pogled da izgledaju ne samo različito, kao što i jesu u suštini, već čak i relativno nezavisne jedna od druge, utoliko više što metafizička tradicija uvek ostaje skoro isključivo vezana za intelektualnu elitu, dok društvena tradicija, zbog same svoje prirode, teži da se nametne svima bez razlike, tako da možemo reći da postoji njihovo podjednako efikasno učešće. Treba, međutim, imati na umu da je metafizička tradicija, predstavljena u formi Taoizma, iznikla iz principa izvornije primordijalne tradicije, formulisane u Ji Đingu, a upravo su su iz ove primordijalne tradicije potpuno izvedene sve društvene institucije najčešće poznate pod imenom Konfučijanizam, iako manje direktno, i tada samo kao primena na moguću oblast. Na taj je način suštinski kontinuitet između dva glavna aspekta dalekoistočne civilizacije ponovo uspostavljen, i njihov odnos pojašnjen, ali ovaj kontinuitet bi gotovo neminovno bio propušten da nije bilo moguće da ih pratimo do njihovog zajedničkog izvora, tako da možemo reći da je primordijalna tradicija očuvana u svom ideografskom obliku u kontinuitetu od vremena Fu Hsija pa nadalje, skoro netaknuta skoro pedeset vekova.
S engleskog preveo Nikola Dimitrijević
Iz: René Guénon, Introduction to the Study of the Hindu Doctrines,
translated by Marco Pallis, Luzac & CO., London, 1945, str. 87-91.
[1] E. Doutté, Magie et Religion dans I’Afrique du Nord, Introduction, str. 5.
[2] U Genonovim spisima izrazi „religija“ i „religiozni pogled na svet“ odnosi se na egzoterizam i egzoteričko stanovište. Genon smatra da je ovaj pogled isključivo karakterističan za semitske monoteističke tradicije (nap. prev.).
