‘Abū Bakr al-Shiblī (IX-X st.; u nastavku Šibli) sufija je perzijskog porijekla. Rođen je u Samari. U abasidskoj prijestolnici, Bagdadu, prije nego je krenuo duhovnim putem, obnašao je važne javne funkcije; bio je u službi abasidskog halife (vladara). Prelomni momenat u njegovom životu je pristupanje sufijskom kružoku oko glasovitog Džunejda Bagdadija i postajanje njegovim učenikom.
Prije nego je upoznao svog duhovnog učitelja Džunejda, došao je u sukob s ondašnjim političkim, svejednako i vjerskim vlastodršcima, moćnicima. Uslijedio je progon, koji je jednovremeno bio i potraga za onim izgubljenim; pustinjaštvo i askeza bili su neizbježni. Upravo će pod Džunejdovim duhovnim vodstvom Šibli taliti, bistriti svoju dušu.
Nakon dobrog i iznimno uglednog posla u okrilju abasidskog halife, tj. dvora, pod vodstvom duhovnog učitelja završiti će na bagdadskim ulicama, trgovima, pijacama, obavljajući najniže društveno rangirane poslove, da bi se prihvatio i keškulja (derviška prosjačka zdjela). Godinama će trajati taljenje Šiblijeve duše; osobito je pod Džunejdovim duhovnim vodstvom Šibli prolazio niz iznimno zahtjevnih asketskih faza. Kazano treba posmatrati i u svjetlu činjenice da je Šibli iskusio, prije nego se otisnuo na duhovni put, kao malo ko svu slast abasidskog dvora – napominjemo da je u ovo vrijeme abasidski dvorski život bio na glasu diljem svijeta po svojoj raskoši, luksuzu, zapravo hedonizmu.
Ako bismo Šiblijev duhovni nauk, zapravo praksu pokušali svesti na nešto u čemu bismo mogli prepoznati (pars pro toto) svekoliki duhovni put, ove iznimno važne ličnosti u okrilju islamske duhovnosti, napose u kontekstu bagdadske sufijske škole, onda bismo kazali sljedeće:
Forma bez suštine jalova je i bez ikakve vrijednosti – makar to bio i zikr (u smislu pukog zazivanja svetog imena – verbaliziranje)!
Da je tako svjedoče nam mnogi velikani islamske duhovnosti koji dolaze poslije Šiblija, a njega gotovo redovito spominju na tragu navedenog, kao npr. Feriduddin Attar, Dželaluddin Rumi Mevlana, Sanai, Ibn Arabi i dr.
Upravo ćemo se zadržati na jednom Ibn Arabijevom kazivanju, u okrilju Mekanskih otkrovenja (Al-Futūḥāt al-Makkiyya), a u kojima se referiše na Šiblija.
Želimo naglasiti da je ovo naše pozivanje na riječi Šiblija, ponavljamo posredstvom Ibn Arabija, prigodno u kontekstu nastupajućeg Hadžijskog, odnosno Kurban bajrama, tj. mubarek (blagoslovljenih) dana koji su u islamskom kalendaru, kao malo koje vrijeme, ispunjeni brojnim specifičnim obredima, a koji imaju svoju formu – svakako, ali svjedenako i duhovno značenje (suštinu, esenciju, bit…). Dobro je, baš sada, prisjetiti se Šiblijevog kazivanja kako ne bismo zapali u puki taklid (svojevrsnu petrificiranu ritualizaciju) bez ikakvog smisla, tj. bez toga da se podvrgnemo preobrazbi duše, upravo onako kako je to činio istinski duhovni putnik Šibli.
Poslušajmo Šiblija i u svjetlu njegovog kazivanja sagledajmo naše hadžiluke (hodočašća), kurbane (žrtve), ali i sve druge oblike bogoštovlja.
※
»Jedan od prijatelja čuvenog sufije Šiblija pripovijeda:
Upitao me Šibli: „Jesi li išao na hadž?“ Rekoh: „Da“, a on mi reče: „Jesi li tim ugovorom raskinuo svaki drugi ugovor koji se s njim kosi otkako si došao na ovaj svijet?“ Rekoh: „Ne.“ On mi reče: „Onda ni ugovor hadža nije ti ispravan.“
Upita me: „Da li si odjeću svoju svukao (jedan od obreda hadža)?“ Rekoh: „Da“, a on dodade: „Da li si se svukao od svake stvari?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „To ti svlačenje nije valjalo.“
Ponovo me upita: „Jesi li se okupao/očistio?“ Rekoh: „Da“, a on upita: „Da li si time svaki nedostatak odstranio?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Ma nisi se ti uopće očistio!“
Upita me: „Jesi li telbiju učio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si čuo odgovor na svoju telbiju?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ni telbiju učio.“
Upita me: „U Harem (sveto područje Meke i njene okolice) da li si ušao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si se nad Mekom nadvio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li se tvojim ulaskom u Meku Hakkov hāl nad tobom nadvio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si u blizinu Njegovu prišao; odakle znaš?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi u Mesdžid ušao.“
Upita me: „Jesi li Kabu vidio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si vidio ono čemu si stremio?“ Odgovorih: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti ni Kabu vidio.“
Upita me: „Da li si tavaf od četiri obilaska i tri hitra hoda učinio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si u tim obilascima sigurnost pronašao i dunjaluka se kutarisao, Allahu zbog toga još više zahvaljujući?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ni tavafio.“
Upita me: „Da li si Hadžerul-Esved obgrlio (dosl. sa njim se rukovao) i poljubio?“ Rekoh: „Da“. On uskliknu i reče: „Teško ti se, rečeno je kako onaj ko obgrli Hadžerul-Esved taj je Hakka, Uzvišenog, obgrlio, a ko Hakka, Uzvišenog, obgrli taj je pod zaštitom/sigurnošću. Da li se ta sigurnost i tebi očitovala?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Ma nisi ga ni obgrlio.“
Upita me: „Da li si zastao i dva rekata namaza nakon tavafa iza Mekāmi Ibrāhīma klanjao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si zastao na svome položaju kod Gospodara svoga i težnju svoju predočenom vidio?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ni klanjao.“
Upita me: „Jesi li na Safu izašao i na njoj zastao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Šta si radio?“ Rekoh: „Tri puta sam tekbir donio, hadž spomenuo i od Allaha zatražio da mi bude kabul“, pa me on upita: „Da li si tekbir meleka donosio i jesi li hakīkat (unutarnju zbilju) svoga tekbira na mjestu tome pronašao?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Ma nisi ti uopće tekbire donosio.“ Upitao me: „Da li si sa Safe sišao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li ti je time svaki illet iščezao do čistote pune?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Ma nisi se peo, a niti silazio.“
Upitao me potom: „Da li si trkom (između određenih mjesta) išao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Znači, Njemu si umakao, bijega svog se kutarisao i bítku svome stigao?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti trkom išao.“
Upita me: „Da li si na Mervu stigao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Jesi li sekīnet (smiraj) na njoj pronašao i njega se prihvatio, ili tebe da je obujmio?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti na Mervi bio.“
Upita me zatim: „Jesi li na Minu išao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si se hāla u kojem si zgriješio Allahu za sva vremena odrekao?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti ni na Mini bio.“
Upita me: „Da li si u mesdžidu Hīfu (od havf – strah) bio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si se Allaha zastrašio prilikom ulaska i izlaska, i strah te obuzeo kojeg inače ni na kojem mjestu ne doživljavaš?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti bio u mesdžidu Hīfu.“
Upita me: „Jesi li na Arefat išao?“ Rekoh: „Da“. Reče: „I boravio si na njemu?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si hāl zbog kojeg si stvoren spoznao, i hāl kojeg želiš, i hāl kojem hodiš, i jesi li upoznao onoga koji bi te hālovima tim podučio, i da li si vidio mjesto simbolizama, jer odista On je taj koji udahnjuje dahove u svaki hāl?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti na Arefatu bio.“
Upita me: „I na Muzdelifu si išao?“ Rekoh: „Da.“ Reče: „I Meš'arul-harām si vidio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Tad si Allaha spominjao (zikr činio) zikrom koji svaki drugi spomen (zikr) osim na Njega anulira, bivajući smo Njime zaokupljen?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti uopće na Muzdelifi ni bio.“
Zatim me upita: „Da li si na Mini bio?“ Rekoh: „Da“, a on reče: „I zaklao? “Da“ rekoh. „Sebe?“, upita. Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi pravo klanje obavio.“
Upita me: „Da li si kamenčiće bacao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si neznanje od sebe odbacio uvećanjem znanja koje se na tebi očitovalo?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ni bacao.“
Upita me potom: „Jesi li se brijao?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „I time se tvoje želje skratile?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi se brijao.“
Upita: „Jesi li tavāfuz-zijāret učinio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li ti se nešto od hakīkata otkrilo, ili da li su ti se tvojim zijaretom kerameti uvećali, jer Vjerovjesnik, s.a.v.s., kaže: ‘Hadžije i oni koji umru obavljaju Allahovi su posjetioci, a onaj koji je posjećen, ikram svojim gostima treba da ukaže’.“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti u zijaretu ni bio.“
Upita me: „Jesi li se otpustio ihramskih obaveza?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si (time) čvrsto odlučio samo halal hranu jesti?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Nisi ti to ni obavio.“
Upita me konačno: „Jesi li tavāful-vedā’ (oprsoni tavaf) obavio?“ Rekoh: „Da“, a on me upita: „Da li si se nefsa i rūha svoga u potpunosti oslobodio?“ Rekoh: „Ne“, a on mi reče: „Taj tavaf nisi ti obavio, pa vrati se i sve to iznova uradi! I pripazi se kako ćeš ubuduće hadž obaviti, jer sad te poznam! Trudi se da ti hadž bude onakvim kakvim sam ti ga opisao.
(Futūhātul-mekkijje, bāb 72)«[1]
[1] Zbirka hikaja tarikatskih prvaka, odabrali, preveli i komentar priredili: Samir Beglerović i Kenan Čemo, izdavač Samir Beglerović, Sarajevo, 2004, str. 32-35.
