Preveo i priredio: Goran Arsić
“Упитаху св. Спиридона зашто има толико непријатеља. Он одговори:
‘Зато што за пријатеља имам Христа…’.”
(Свети Спиридон, III-IV в.)
※
“Почетак журбе је у одуговлачењу (одлагању). Немојмо, дакле, за сутра одлагати исправљање себе јер не знамо шта ће донети наредни дан, нити да говоримо како ћемо лошу навику победити мало-по мало, јер то ‘мало-по мало’ никада неће доћи.”
(Свети Јован Златоусти, IV-V в.)
※
“Као што сећање на ватру не загрева тело, тако и вера без љубави не уноси у душу просветљујуће знање.”
(Свети Максим Исповедник, VI-VII в.)
※
“Делите дарове Духа Светога онима који их траже. Сходно примеру упаљене свеће која и сама светлећи и друге свеће запали, а да се при том њен пламен не смањује.”
(Свети Серафим Саровски, XVIII-XIX в.)
※
“Видим, одлазиш у цркву. Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити. Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата, хоћеш ли се молити седећи или клечећи, погнуте главе или затворених очију или ћеш буљити у икону на олтару, ударати се у прса, мицати усне, шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међу прстима. Све су то спољашње и једноставне радње којима није тешко преварити човека.
Чекам те напољу!
Када изађеш из цркве и вратиш се међу људе, припреми се за сусрет са мном. Тада ћу те немилосрдно пратити, посматрати, судити а можда те и осудити. Имам право то учинити. Наиме, желим знати јеси ли у цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао. Желим се уверити – чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим? Уверим ли се да си охол, похлепан, себичан, свадљив, увредљив, завидан, брбљив, површан знаћу да ти молитва не ваља. Уверим ли се да у породици, на послу, у школи, трговини, аутобусу, на улици, не знаш с људима разговарати, знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати. Ако неко непрестано треба да те теши и хвали, знаћу да у цркву ниси ишао ради Бога, да би га славио већ да би обожавао себе. Али, буду ли твоје усне изговарале речи мира, радости, поверења и утехе, буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег, буде ли твоја рука подизала немоћне, буде ли твоје срце имало разумевања за друге, буде ли опраштало и љубило знаћу да си у цркви заиста разговарао са Богом.
Чекам те напољу!”
(Свети Серафим Вирицки, XIX-XX век)
※
“Ко воли мало – даје мало.
Ко воли више – даје више.
Ко воли веома много, шта има да да?
Даје себе…”
(Свети Порфирије Кавсокаливитис, XX в.)
※
“Ја сам просто једна свећа упаљена пред једном иконом. Светлим да би људи могли да виде икону. Једног дана моја свећа ће се угасити. Када се то догоди, неко други треба да дође и да упали своју свећу испред иконе. Оно што је важно је икона, а не свећа која је осветљава.”
(Архиепископ Албаније Анастасиос Јанулатос, XX-XXI в.)
※
“Највећи грех је одбијање (негирање) дарова од Бога.
Да ти Бог даје светлост, а да ти инсистираш да и даље остајеш у тами.
Да ти даје излечење, а ти да бираш болест.
Да хоће да си херој, а да ти пристајеш једино на то да си жртва.
Да ти шаље пријатеље, а да ти свуда видиш непријатеље.
Да ти даје много, а да ти хоћеш све.
Да ти шаље љубав, а да ти изабираш усамљеност.
Да те благосиља, а да ти себе уништаваш.
Нема потребе да живиш неуобичајеним животом да би био срећан. Све што је потребно да будеш срећан – то је пред тобом.
Једноставно отвори очи, почни да гледаш и да говориш:
‘СЛАВА ТИ БОЖЕ!'”
(Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос, р. XX в.)
