Пише: Горан Арсић (Врање)
”И свима који су тамо јасно је да ради њих још постоји свет и
ради њих пред Богом стоји и почаствован је живот људски.”
(Историја монаха у Египту)
Људи истински, Божји, свети, преображени, савршени… – речи су које означавају испуњење човековог назначења и постојања унутар духовног разумевања и доживљаја људске егзистенције. Најсажетије казано: ”И све беше добро веома” (Пост 1,31) → преображење на гори Тавор → ново небо и нова земља. Од речи са самог почетка Библије, преко еванђелске таворске светлости до есхатолошке реалности. У току календарске године много је црквених празника који су директно у вези са природом: хришћани верују да се на Преображење сва природа преображава (тај догађај се празнује у другој половини августа месеца, а то је неколико дана пре црквене Нове године, то јест, пре почетка септембра када је, сходно веровању, Бог створио свет); на празник Христовог крштења све воде се освећују; на Васкрс васкрсава сва природа…
Браћа и сестре ране цркве у заједницу, у храм, осим хлеба и вина за евхаристију, на благослов и употребу доносе и маслине, уље, мед, сир, млеко…, као и првине од свих плодова на освећење. Наша дивна древна старославенска реч треба (жртва) налази се у називима многих места (у Херцеговини је Требиње, поред Врања је село Требешиње…[1]), а означава одређени простор где нешто треба осветити, за шта се треба молити и што треба благословити, а сви ти обреди, чинови и молепствија налазе се у Великом требнику, у чијем Садржају има 147 тачака. И поред тога што верујемо и знамо да је душа светиња, а тело ”храм Духа Светога” (1 Кор 6,19), услед немара и духовне успаваности, врло често испадамо из склада. Зато постоји об/ред – да се вратимо у ред, да се ускладимо са поретком, а на то исто указују и санскртска рта и грчки ритхмос (ритам). Сву творевину са благодарношћу примамо из ”руке Божје”, она је невина и чиста, па је све што има везе са нама призвано на светост. Отуда у Великом требнику, осим општепознатих чинова (крштење, венчање, опело…), имамо и освећење воде, уља, молитве за стоку, пчеле, освећење новог меда, сира, јаја, семена за сетву, грожђа, млина, брашна, пекаре, бунара, гумна, житнице, мирисних трава, икона… Постоје и молитве ”пред хирургическијем дјејствијем” (пред операцију), али и благосиљање и освећење нове одеће и веша и, наравно, дома – куће.
Сећам се кад сам као дете ишао са бабом, мајком и осталим људима преко прелепих власинских планина до цркве посвећене св. Архангелу Гаврилу (Џибраилу). Био је диван летњи дан, кретали смо се преко зелених пропланака, пролазили кроз шуме, прелазили потоке, слушали пој птица… Девичанска лепота природе, прелепи звуци и мириси свуда… Опија те сва та лепота, не можеш а да не изговориш: ”Како су дивна дела Твоја, Господе – све си премудро створио!” (Пс 104,24), док се крећеш у атмосфери која казује: ”Све што дише нека хвали Господа!” (Пс 150,6). Нико тада није изговарао ту реч (која је и иначе касније почела да се све више користи), али је све било чиста екологија – сви окупани, сви у новој и чистој одећи, намирисани, нико никоме не наноси насиље (ни људима, ни животињама, ни биљакама, ни дрвећу, ни водама…), с босиљком и другим цвећем у рукама, приближавамо се невеликом храму изграђеном од природних материјала, из њега се осећа мирис чистог тамјана, чује се молитвено појање, свеће и кандила мирно горе, а са икона, од природних материјала, добродошлицу нам исказују Христос, његова Мајка и многи други који њих воле… Сви људи, ту окупљени, живе у природи, у кућама од природних материјала, како они тако и њихово благо – њихова стока, то јест, ни код кога не видиш расцеп који карактерише људе који живе у урбаним атмосферама, у ”сандуцима и кутијама” од вештачких материјала, у психосоматским тескобама станова високих солитера и који понекад оду у природу. Све је целина, све је општеповезано и целовито, а та целина те целива и исцељује… Заокружен си човек, човек који је усклађен са ”Нека буде воља Твоја” (Мт 6,10), биће које живи сва значења изведеница из арапског корена с-л-м. Целим бићем разумеш и живиш реч на коју често наилазимо у библијским књигама: ”Шалом”; Христово ”Шлом”, а затим арапско ”Селам”, санскритско ”Шанти”, наш ”Миииир…”.
Дубински желећи такав начин живота, такво практиковање вере, баш тај, најдубљи, доживљај и сведочење вере, немали број душа, још од самих почетака хришћанства до данас, из Палестине, преко египатских, синајских и сиријских крајева, на Балкану и у Русији, па све до британских острва, а у наше време и на северу Америке живео је специфичним животом, који је касније назван исихазам. За нашу тему битно је да разумемо две речи. Екологија и економија су од речи икос – дом, кућа. Људи би требало да буду домаћини у дому којег име је Бог дао, а дом је, пре свега, Природа. На грчком исихо значи тихо, а исихија је молитвено тиховање. Живећи мирно, тихо, усредсређено на непрестану молитву, често уз помоћ бројаница, уз мноштво великих поклона (метанија, сеџди), бавећи се рукодељем, били су и јесу, да тако кажемо, сведоци примењене екологије. Живе у пећинама или келијама, колибама и конацима од природних материјала, једу минимално, копају и одржавају бунаре, плету котарице, саде баште, брину о здрављу сабраће и људи из ближе околине, с љубављу дочекују госте, плачу кад виде болесну животињу или сасушено дрво…, отварају болнице, и за људе и за животиње.
Сродну атмосферу видимо и у суфијским текијама, јапанским зен вртовима, индијским ашрамима, код северноамеричких Индијанаца… Исто видимо на цртежима, ћилимима, таписеријама, сликама, у неким филмовима, на шољама, тепсијама…
Мноштво је књига у православној духовности које описују њихове животе, не само житија, него и њихове поуке. Оне су, углавном, врло кратке, набијене смислом, нема многоглагољивости и празнословља, нема ни трунке жеље за допадањем, све је једноставно – схваташ или не схваташ, хоћеш или нећеш. ”Ћути и моли се!”, ”Моли се и ради!” и сличне реченице. Ти простори за молитвено тиховање често се називају молчалнице (”ћутаонице”).
Овај текст настао је у току поста – васкршњег, односно рамазанског. Наша реч пост, као и fast у западним језицима нема неког дубљег значења, а грчко нистиа (ни + ести) једноставно значи: не јести и односи се на уздржање од хране, док семитска реч за пост – sawm, siyâm значи: мир, мировање, бити миран, тишина. Када се наша реч доведе у везу са санскртском речју за пост, што је и боље и природније, ствари стоје скроз другачије – реч упос и изведенице из ње значе: сагорети, сажећи; ослушкивати, очекивати и, на крају: бити ближе себи. Упознавши истинског себе, дубље упознајемо Творца који нас је саздао, па је себепознање у наставку богопознање, и обратно. Уз пост, тиховање, појање псалама, исихасти су чинили и нешто елементарно са својим телом током молитве – сели би на троножац, главу мало приклонили ка срцу где се и одвија сусрет са Вољеним, користећи се удасима и издасима док тихо или у себи изговарају речи врло кратке молитве.
Разликујући несазнајну и недокучиву Божју суштину и Његове енергије, доживљавали су да буду и изнутра и споља обасјани светлошћу, оном таворском, преображењском, која наговештава и уводи у светост и светлост целог човека приликом општег васкрсења – ”Ви сте светлост свету” (Мт 5,14). Говоре о доживљају опијености вером, лепотом… Сродно томе, суфије говоре о dhātu и сифатима, о опијености нефса, о опијању нетварним вином… Наравно, међу њима је било и контаката, и упознавања, и пријатељевања, о чему сам писао у недавно објављеној књизи ”Православље и суфизам”.
Преко недеље је могао свако да буде сâм, да се моли и подвизава, али су се браћа окупљала на заједничка благодарења Богу у дан недељни и на празник. Било им је све заједничко, баш као и првим хришћанима.
Светлосна и свештена екологија би можда могла да се сажме у две речи, а обе имају везе са срцем и његовим усмерењем, као и значење арапске речи за срце – qалб, сходно томе на коју се страну ”преврне”. Једно је пад, први грех, разбијање човековог јединства са Богом и створеним светом, са собом и другим бићем, због чега ”сва твар заједно уздише и тугује до сада” (Рим 8,20-22). Друго је срце покајањем очишћено и Божјом благодаћу и милошћу преображено, о којем свети Исâк Сиријски (7. век) пише:
Чистота, да укратко кажемо, то је срце које милује сваку тварну природу. Усавршавање самога себе је дубина смирења, тј. напуштање свега видивог и невидивог (тј. чулног и мисленог) и бриге о њему.
А шта је срце које милује? Распламсавање човековог срца због васцеле творевине – и због човека, и због птица, и због животиња, и због демона и због сваке твари. Када се они помену или кад човек погледа на њих, човекове очи изливају сузе од велике и силне жалости која обузима срце. Услед великог трпљења умањује се његово срце и оно не може да поднесе, нити да слуша, нити да гледа ма какву штету или сасвим малу патњу коју трпи творевина. Он због тога и за бесловесне, и за непријатеље истине, и за оне што му наносе штету у сваком часу приноси молитву да буду сачувани и да се очисте. Он се и за природу гмизаваца моли с великом жалошћу, каква се прекомерно побуђује у његовом срцу будући да се у томе уподобио Богу.
Goran Arsić, Isihastička ekoteologija, u: Islamske informativne novine “Preporod”, god. LV, broj 1289/90, 1. august 2025, str. 40.
[1] Сарајевски Требевић је још један у низу топонима на нашим просторима, а који је у себи смирио старославенску ријеч треба. С тим у вези важно је нагласити, отргнути од заборава, оно што је крајем XIX стољећа прибиљежио Емилиjан Лилек (1851-1940) – словеначки повјесничар и етнолог, у сарајевској Првој гимназији предавао повијест. Пишући о Требевићу, у контексту онога што данас зовемо светогеографском топографијом, Емилијан биљежи:
“У очи Илијин-дана поћи ће око хиљаду мусломанских људи из Сарајева и оближњих села и заселака на брдо
Требевић, па ту провести сву ноћ, пјевајући, пушкарајући и играјући. Прије зоре устаће они, који су заспали, да
дочекају с осталима рођај сунца молитвом. Некоји кажу, да више вриједи ићи на Требевић уочи Илијин-дана,
него на ћабу.”
Емилиjан Лилек, Етнолошки пабирци по Босни и Херцеговини, у: Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, XI, 1899, стр. 709.
Напомена: Расим Ибровић.